АЛБАНСКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА

Започео admin, Сеп 2021 21:11:17

« претходна тема - следећа тема »

admin

Србска средњовековна држава, коју је основала династија Немањића, простирала се средином 14. столећа од Саве и Дунава на северу, па до Пелопонеза на југу, заузимајући највећи део Балканског полуострва. Немањићи су свуда, а посебно на Косову и Метохији подизали велики број православних храмова. Престолница Душановог царства био је град Призрен подно Проклетија, док је сам Цар Душан на Васкрс 1346. године крунисан за Цара Срба, Грка и Албанаца у Скопљу.

Душана наслеђује син Цар Урош Нејаки, који није имао харизму и домишљатост оца, па су србски великаши и феудалци почели са распарчавањем Царства. У то време из Мале Азије долазе Турци Османлије са жељом да покоре хришћанску Европу. Србско царство се урушава на Марици 1371. и на Косову Пољу 1389. године, а Османије настављају своје крваве походе све до Беча, када су поражени 1683. године и од тада су били у константном повлачењу.

У свим вазалним и новоосвојеним земљама Турци су донели исламску религију, градили џамије и спроводили терор и страховладу над хришћанским становништвом (Прва брачна ноћ, Трећина приноса, Данак у крви и др.). Тако су и арбанашка племена између Јонског мора и Проклетија исламизована. Баш због исте вероисповести Арбанаши су често са Турцима учествовали разним бојевима и ратовима за интерес турског султана, некад и као плаћеници.

Срби су почетком 19. века започели своју националну револуцију за ослобођење од Турака у Орашцу 1804. под вођством Карађорђа и касније у Такову 1815. године са Милошем Обреновићем на челу, која је трајала више од једног века.

Краљевина Србија је економски оснажила почетком 20. столећа и успела у Првом балканском рату 1912-1913 да ослободи окупиране територије под турским завојевачима. Ослоблођена је Јужна Србија, Космет и Рашка. И не само то, Албанци су тада 1912. године на подучију Косова и Метохије били мањина, односно Срби су имали већину са 66% популације, а слично је било и у Вардарској Србији, али са још већим процентом 76% већину.

Албанци су тада били и бројчано и војно слабији од Срба, али су хтели сада кад су се ослободили османлијског утицаја да створе своју етнички чисту државу. У томе им је помогао Бечки двор 29. јула 1913. када је створена тј. проглашена Кнежевина Албанија. Хазбурговци су ово урадили јер су хтели да забију клин између Србије и Црне Горе, тј. да олакшају себи "Продор на Исток"...

Избијањем Првог светског рата 1914. у Кнежевини Албанији завладало је безвлашће. Србска војска и један део народа се преко албанских врлети и гудура повлачили у зиму 1915/1916 све до Јонског мора. У том повлачењу Србе су нападала многа арбанашка племена која нису признавали власт Есад-паше.

Између два светска рата Албанци су се преко Проклетија почели све више спуштати у плодне равнице Косова и Метохије, али и преко долине Црног Дрима у Вардарски део Србије, где су почели узурпирати Србима земљу.

Албанија је од 1939. године постала италијански протекторат, након инвазије Мусолинијевих фашистичких снага. Тако да су заједно учествовали у агресији на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године и заузели простор Косова и Метохије, где су албански балисти у периоду 1941-1945 починили стравична зверства над Србима.

Југославенске власти су 1945-1948 послале специјалне јединице КНОЈ-а са циљем да униште наоружане албанске банде које су харале Косметом и правили злодела. Балисти су се повукли углавном у НР Албанију, али неки су емигрирали на Запад.

После Другог светског рата, власт у Албанији преузима комуниста Енвер Хоџа, који је управљао четири деценије све до 1985. године. У то време многи Албанци нису се слагали са његовом политиком изолације земље, те су масовно долазили на подручије Космета и Вардарске Србије. Тиме је додатно нарушена национална структура, па су Срби 1953. године постали на Косову и Метохији релативна мањина  (45% становништва).

Како су године пролазиле Албанци су све више тражили своја "права" и испољавали жељу за издајањем Косова и Метохије од СР Србије, односно социјалистичке Југославије. Југославенскке комунистичке власти су повлађивале албанској националној мањини, која је стално имала непријатељске намере према Србима и СПЦ. Врхунац је био донешење устава СФРЈ 21. фебруара 1974. године по коме је власт у јужној србској покрајини прешла у руке албанске националне мањине. Тиме је положај Срба на Космету додатно погоршан, а одлив србског становништва појачан. У периоду 1974-1985 на подручију Косова и Метохије учињено је преко 2.200 тешких кривичних дела (пљачке, силовања, шверц, убиства, палеж и др.) где су у 92% биле жртве Срби. Најпознатији страдалници су:  Данило Милинчић 1982. и  Ђорђе Мартиновић 1985. године.

У марту 1989. године власти у Београду подносе амандмане на Устав СФРЈ и СР Србија постаје једна целина, статус покрајина је укинут за АП Војводину и АП Косово и Метохију. На Космету је то довело до великог незадовољства и побуне Албанаца, који су тада почели одлазити у Републику Албанију где је власт контролисао Рамиз Алија.

Оснивани су терористички кампови за обуку Албанаца са Косова и Метохије, што је за пар година, средином 1990-их довело до стварања тзв. Ослободилачке Војске Косова, чији је циљ био етнички очистити Косово и Метохију од Срба и стварање "Велике Албаније". У томе су Албанци нашли помоћ од земаља НАТО пакта, који се званично умешали 24. марта 1999. године када су покренули злочиначку акцију "Милосрдни Анђео" . Србске снаге безбедности су успеле да неутралишту албанске терористе са Космета.

Потписивањем Кумановског споразума 10. јуна 1999. бомбардовање Србије и Црне Горе после 78 дана агресије НАТО пакта је престало, а Косово и Метохија стављено под протекторат ОУН, који шаље 50.000 војника КФОР-а и цивлну власт УНМИК. Са њима се враћају и албански терорсти из ОВК. Настаје страховит албански погром над србским становништвом и имовином СПЦ. Хиљаде је мртвих Срба, а преко 200.000 Срба је у колонама отишло пут централне Србије.

На подручију Прешева, Бујановца и Медвеђе 1999-2001 године водиле су се жестоке борбе албанских терориста и србских снага безбедности, које су успеле да поразе терористе. Али букнуо је рат у северозападним деловима Вардарске Македоније, који је трајао од јануара до новембра 2001. године. Резултат је била пирова победа Скопских власти, јер су морали да уведу албански језик као други званични језик, али су терористи разоружани.

Албанци су на Космету уз прећутну сагласност КФОР-а десетак година вршили злочине и разна кривична дела на штету Срба, који нису имали никаву заштиту, а онда су илегалне власти у Приштини 17. фебруара 2008. године прогласили независност. Тиме је албански геноцид над Србима добио другачије "одело" и методе.

http://www.zlocininadsrbima.com/