Ако не знаш где помрло је све, онда питај Јасеновац где је!

Започео admin, Сеп 2021 00:52:03

« претходна тема - следећа тема »

admin

ЈАСЕНОВАЦ

Ако не знаш где помрло све је,
онда питај Јасеновац где је.
У Градини, и птица се стиди
да запева кад Градину види.
Овде свете зелене се траве,
Овде свете израсле су леске,
Ово нису ливаде земаљске
Већ су ово ливаде небеске.
Нису ово ливаде за пашу,
већ за Причест и за тугу нашу.
Нема воде која би опрала
крв њихову са савских обала.
Изнад Саве и сад црне вране
на још црње сећају нас дане.
Око цркве, по крвавом жбуњу,
трчи голуб с крилима у кљуну.
Када поче сеча водоравна,
по Кнежпољу паде ноћ'ца тавна.
Да се спаси од клања међ' овце,
сакрило се ћирилично словце.
Кад су дошли, ни капљица росе
није могла побећи од косе.
Све што тада беше српског рода,
прекри земља и однесе вода.
Да су знали да су свитци Срби,
висили би и свитци на врби.
У сутоне заведене Србе,
у Сави су вечерале рибе.
Никад неће догорети свећа
која Србе на Градину сећа.
Да загреју своју хладну душу,
ложили су Србе у комушу.
Прослављали победе и свеце
испеченим месом српске деце.
Од убица црни се Дубица,
бежи лептир, бежи голубица.
Бежи јутро у очну зеницу,
бежи брашно натраг у пшеницу.
Не види се ни са једне слике
како Срби једу своје крике.
Песму траве, кад се сено пласти,
рањен славуј пева мртвој ласти.
Суву земљу од раке до раке,
српском тугом залевају свраке.
Крв,  која се са храстова цеди,
у свитање, савски ветар леди.
Све из српских одсечених глава,
колика је, Боже, никла трава.
Мила мајко, кад већ отац није,
у њу да се , мајко, син сакрије.
Са напола расеченим вратом,
јеца сесетра над закланим братом.
Моли Бога јагода у пољу,
" Уразуми оне који кољу."
Главу коју не пождере Сава,
једнооки маљем оверава.
Кривоноги у снопове веже
Србе који поморени леже.
Запаљени Срби изнад јама,
горели су ноћу као слама.
Иако је без иједног ока,
узми, Боже, Митра за сведока.
Како кољу када се напију,
видео је боље без очију.
Тих година у сну се не снило,
Саво, водо, како ти је било?!
Ко год хоће, када нас је клао,
На Градину њен снег кад је пао.
Једино се смрти не бојимо,
па се зато мртви не бројимо.
Који мртве Србе броје, греше.
Бројке никад никог не утеше.
Кад нас кама раставља од својих, 
Познато је, ТАД НАС ГОСПОД БРОЈИ.