Алекса Шантић – МАТИ

[admin]

Још никад није твој дом, о смрти, био
Украшен тако!... Најљепши плод си са грана
Побрала земних, а он је још сунца хтио...

Једне си ноћи се плавих слетела страна
У моје баште... Тихо је падала роса,
И крунила се јабука процвјетана...

И ја сам чула гдје крадом корачаш боса:
И у твом дому моја су дјеца била –
Одвела си их... Златна је њихова коса,

Кô златно класје кад слети зора мила...
Они су били моји анђели прави!...
У њих је лице кô љиљанова свила...

У њих су очи плаве кô лиман плави...
У њих су усне мак црвен, што се крије
У зрелом житу... Још никад, од кад се јави,

Твој дом, о смрти, украшен био није
Љепотом таком!... А моји двори су црни...
О, гдје си?... Дођи, у моју собу, што прије,

Ја чекам на те!... Сва моја блага згрни –
Ја имам очи плаве, ја ћу их дати...
Ја имам косу златну, њом се огрни...

Ја имам топла њедра, све даје мати,
Све узми, ево!...Мирно ћу уза те стати!...
Само ме дјеци, мојој ме дјеци, води!...

[admin]