Десанка Максимовић – ПОКАЈАЊЕ

[admin]

Тек сада, у ропству, видим
колико сам твоја била.
Колико сам део твоје лепоте
и твоје ругобе,
ивер што уз твоје стабло пада,
видим тек сада
кад многи те напуштају и срамоте.

Тек сад када те и наказни грде
и пљују усред твог лика,
кад сваког часа се у теби гине,
кад се од терета угибају
и сељачка леђа твоје планине,
кад нема тренутка ни споменика
на које није увреда пала,
тек сад видим колико си лепа
и колико си моја била.

Сад ми се чине пропуштени
и леже ми као љага
преко имена и лица
дани кад сам те сметала с ума,
утонола у мале болове личне,
као да сам ти туђинка чија.
Тек сада видим да сам и ја
туђина пустила преко твог прага
и била један од твојих убица.

[admin]