Војислав Илић - Дечије песме

[admin]

Ја сам путник са Вардара,
Где је Српство без слободе;
Ал' сам чуо тужан жубор
И Миљацке, бистре воде.

Видео сам реке обе,
Мој Србине, сужњи робе!
Не хоре се песме тамо
Са лаганих тамбурица,
Суморне су песме њине
И суморна њина лица,
Ал' им језик слатко звони.

Којим зборе милиони.
Они штују обичаје.
Али прошлост више свега,
А уз гусле прослављају
Обилића, Скендербега
И Косово Поље равно,
Где нам паде царство славно.

Надају се и чекају
На минулу славу стару,
Да завришти српски коњиц
На Миљацкој и Вардару —
Надају се, српски сине:
Не превари наде њине!

[admin]

Као Христос на Голготи,
Кад га Јуде разапеше,
Векове је Србин страд'о,
Ал' на крсту није клон'о;
Јер му вера тврда беше,
Јер се Србин у спас над'о.

Страдао је, трпео је,
Подносио смртне муке,
И гледао, с крста свога,
Издајнике, Бранковиће,
Где, ко Јуда, перу руке.

И када је издахнуо,
Награда му синџир беше;
Но ако му одузеше
Царску славу и слободу,
Крепка воља опет оста,
И то њему беше доста.

Осташе му мрачне горе,
Где се Рудник небу пење
И под небом орли боре,
И остаде суро стење:
И ту спомен славе старе
Диже цркве и олтаре.

Пет столећа већ се бори
Мрачно ропство и слобода;
Ал' већ данас Србин слави
Васкрсење свога рода —
И ако му нису овде
У Крушевцу код олтара,
Искупљене браћа дивна,
Које гони судба кивна;
Врла браћа са Миљацке,
Са Неретве и Вардара.

Весели се царски граде,
Престоницо Лазарева!
Скини знаке туге твоје,
Да јуначки запевамо
Најмилије песме своје:
Отаџбино, мајко мила!

Буди светла и виђена,
К'о и некад што си била
Још у царска у времена.

[admin]