8)
Српкињице селе, Српкињице млада,
Где си до сад била? Куда мислиш сада?
— У игри, у пољу провела сам лето,
Па весело сада у школу ме ето.
Ах, како је лепо, кад би мог'о знати,
Равним пољем ићи, шарно цвеће брати!
Мој најлепши венац што сам пољем брала,
Учитељу своме баш сам јутрос дала —
Тим најлепшим цвећем, као даром славе,
Да икону кити светитеља Саве.
Под зрацима топлог сунца
Природа се из сна креће;
Са жубором бујни поток
У долине мирне слеће.
Само горе, на висини,
Још се беле пусте равни.
И гаврани с криком лете
У вечерњи сутон тавни.
Ал' крај реке, у долини,
Где травица ниче мека,
Топли ветрић пољуљује
Вито стабло кукурека.
После дуге, мрачне зиме,
К'о првенче младог цвећа,
Из влажне се земље диже
Први весник премалећа.
Још су голе тихе равни
И песма се још не хори,
Само смрека зелени се
У дубокој, тавној гори.
Ал' кад топли, благи ветрић
Са жаркога југа пирне,
И заблеје бели јањци
Кроз долине наше мирне;
Од мирисног благог јутра
Док се сунце још не смири
То ће цвеће брати деца,
Миле сеје и пастири.
И песма ће да се хори,
И фрулице слатка јека,
И косе ће да се вију
Под венцима кукурека.
Ја видех цветак мали
У трави зеленој;
И истргнут' га хтедох
У жељи пламеној.
Ал' он се тужним гласом
Отпоче молити:
— Ах — брате, добри брале!
Немо ме ломити.
— Ја миром ваздух појим,
Миришем људима;
А онако би свео
На твојим грудима!
Раскошног пролећа крас
Лептирак облеће мали
И пије медену сласт,
И, блажен, Господа хвали.
Он не зна за тешки јад,
И тражи мирисно цвеће —
Тако и живот млад
Весело с песмом се креће.
Премалеће кад засија,
Зазелени тавна гора,
Кад с пучине сињег мора
Благи ветрић заћарлија:
У те дане моја душа,
Као росом умивена,
Спокојније песме слуша
Болно слатких успомена —
А у сусрет зоре ране
Кличе песму нових жеља,
И том песмом слави дане
Васкрснућа и весеља.
Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји,
К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет
Горди му увија стас — и горски несташан лахор
Лелуја шарен цвет.
И зима дође већ; и својом студеном руком
Покида накит сав и гору обнажи сву,
Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи,
А он ће бити ту.
Лаку ноћ, лаку ноћ!
Сунце тоне за планине,
И последњи трне зрак;
Кроз пољане и долине
Прикрада се црни мрак.
Свуд спокојство тихо влада,
Лахор шуми, роса пада,
Лаку ноћ!
К'о шуштање мирног мора
Кроз тишину бруји глас,
То анђео поврх гора
Тихо слази међу нас...
Лаку ноћ, лаку ноћ!
Док не сване зора плава,
Док не гране бели дан,
По пучини заборава
Нек нас води слатки сан. —
Мир је. Тихо, к'о уздаси,
Изумиру светли гласи...
Лаку ноћ!
Кад за гору сунца зађе,
Кад утрне бели дан,
И све живо мира нађе,
Што га благи даје сан —
Тад молитва Богу лети,
И нову ми даје моћ:
Пошљи мени, Боже свети,
Слатки одмор, лаку ноћ!
Кад јекну звона с црквице старе,
Тихано, бôно, кроз ноћни мрак,
А суво грање зашушти благо,
Љубећи први зоричин зрак —
Светиње пуна, душа ми леће
Тамо, где вечни борави Бог,
Па му се моли молитвом благом:
О, чувај, Боже, анђела мог!
Анђела оног, што блуди ноћу,
И с душе гони несносан сан,
И души мојој крепости даје,
У горки часак, у страшан дан.
Анђелским крилом нека ме штити
Кроз живот овај мучан и клет —
А смрт кад дође, нек са мном онда,
Ка небу зрачни управи лет!
Ноћ је ведра, блага,
Бледи месец сја,
У милини тоне
Васиона сва.
И звездице миле
Расипају зрак...
Само једна трепну,
Па је покри мрак.
Чија беше звезда?
Бог једини зна!
Спокојна је, мирна,
Васиона сва.
Одбегло је красно лето,
Оголео дô и брег
Мила поља и вртове
Завејао бели снег.
А последња рујна ружа,
У пустоме врту мом,
Повила се тако тужно
На промрзлом стаблу свом.
Кад је студен ветар такне,
Стресајући снежни прâ,
Она тужно зашумори,
Повија се тихо сва.
А кад сијне премалеће
И отопи хладни снег,
Кад украси росним цвећем
Равно поље, травни брег,
Моја ружа биће љупка,
Јер ће доћи живот млад,
И весело с поветарцем
Ћеретаће срећно тад.
Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља дô...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.
Фркће окисо коњиц и журно у село граби,
И већ пред собом видим убоги и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом.
А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,
И густе слојеве магле у влажан ваља дô...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.
Сиво суморно небо... Са старих ограда давно
Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже,
А доле, скрхане ветром, по земљи гранчице леже;
Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно,
Без живота је све.
Изгледа, као да смрт уморну природу стеже,
И она тихо мре...
А по каљавом друму, погружен у смерној туги,
Убоги спровод се креће. Мршаво малено кљусе
Лагано таљиге вуче, а врат је пружило дуги —
И киша досадно сипи, и спровод пролази тако,
Побожно и полако.
У освитку зоре, кроз сумрачак тавни,
Покривене снегом почивају равни.
А студени лахор кроз долине мирне
Преко пустих поља кад-и-када пирне
И с вихором лаким сеоца се хвата,
Па засипље снегом и стрехе и врата.
А у селу јоште у прозорје мило
Ноћ, ведра и хладна, не подиже крило.
Из даљине само лисица се краде,
Па кокоши вреба и пилиће младе —
И од њених шапа и туна и тамо
У првоме снегу траг се види само...
Јутро је... Оштар мраз спалио зелено лисје,
А танак и бео снег покрио поља и равни,
И сниски, тршчани кров. У даљи губе се брези
И круже видокруг тавни.
У селу влада мир. Још нико устао није,
А будан петао већ, живахно лупнувши крилом,
Поздравља зимски дан — и звучним ремети гласом
Тај мир у часу милом.
Ил' каткад само тек звиждање јасно се чује
И тежак, промук'о глас. То ловац пролази селом,
И брзе мамећи псе, погурен у поље жури,
Покривен копреном белом.
Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе —
А свежи јутарњи дах прелêће долине мирне,
И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом
У голе гранчице дирне...
Ја сам путник са Вардара,
Где је Српство без слободе;
Ал' сам чуо тужан жубор
И Миљацке, бистре воде.
Видео сам реке обе,
Мој Србине, сужњи робе!
Не хоре се песме тамо
Са лаганих тамбурица,
Суморне су песме њине
И суморна њина лица,
Ал' им језик слатко звони.
Којим зборе милиони.
Они штују обичаје.
Али прошлост више свега,
А уз гусле прослављају
Обилића, Скендербега
И Косово Поље равно,
Где нам паде царство славно.
Надају се и чекају
На минулу славу стару,
Да завришти српски коњиц
На Миљацкој и Вардару —
Надају се, српски сине:
Не превари наде њине!
Као Христос на Голготи,
Кад га Јуде разапеше,
Векове је Србин страд'о,
Ал' на крсту није клон'о;
Јер му вера тврда беше,
Јер се Србин у спас над'о.
Страдао је, трпео је,
Подносио смртне муке,
И гледао, с крста свога,
Издајнике, Бранковиће,
Где, ко Јуда, перу руке.
И када је издахнуо,
Награда му синџир беше;
Но ако му одузеше
Царску славу и слободу,
Крепка воља опет оста,
И то њему беше доста.
Осташе му мрачне горе,
Где се Рудник небу пење
И под небом орли боре,
И остаде суро стење:
И ту спомен славе старе
Диже цркве и олтаре.
Пет столећа већ се бори
Мрачно ропство и слобода;
Ал' већ данас Србин слави
Васкрсење свога рода —
И ако му нису овде
У Крушевцу код олтара,
Искупљене браћа дивна,
Које гони судба кивна;
Врла браћа са Миљацке,
Са Неретве и Вардара.
Весели се царски граде,
Престоницо Лазарева!
Скини знаке туге твоје,
Да јуначки запевамо
Најмилије песме своје:
Отаџбино, мајко мила!
Буди светла и виђена,
К'о и некад што си била
Још у царска у времена.