Момчило Ђујић, од оца Радета и мајке Љубице, рођен је 27. фебруара 1907. године, у Далматинском селу Потољу покрај Книна. Како потиче из веома патријархалне породице, у чијем дому се славило име Божје, вера православна и националост српска, било је природно да Момчило крене пут Богословије у Сремским Карловцима. Дане у богословији проводио је откривајући своје песничке таленте, које ће овековечити у збирци песама ,,Емилијаде", која је позитивно оцењена како од стране критичара, тако и од стране публике. Након завршетка богословије и одслужења војног рока, Момчило ступа у брак са Зорком Добријевић из Книнског Поља, која ће га наградити са троје деце – два сина и једном ћерком. Надахнут вером, Момчило бива рукоположен у чин презвитера и постављен за пароха у Стрмици 1933. године. Млади свештеник, страствен и предан вери и народу, својим ватреним проповедима све више привлачи народ и окупља га око цркве. Био је харизматичан и вешт говорник, те је оправдано понео надимак Поп Ватра. Његов рад убрзо прелази границе црквеног живота, и Момчило постаје организатор и предводник националних, културних и хуманитарних дешавања, и полако корача у свет политике.
Међутим, када су Хитлерове трупе ушле у Југославију уследили су црни дани за српски народ, нарочито онај на Тромеђи Далмације, Лике и Босне. Поп Ђујић се склонио у Кистиње, анектирану зону под италијанском влашћу, где је заједно са другим честитим Србима основао одбор за прихватање и збрињњавање избеглог народа. Када је дошло до устанка на Тромеђи, млади свештеник вођен правдом и вером у Бога губи стрпљење за злочине над недужним српским становништвом и прихвата се оружја. Захваљујући храбрим српским борцима, убрзо се српска застава вијорила на Тромеђи, али борби није било краја јер је вребала нова опасност – комунизам. Српски народ је сада био потиснут са три стране – од окупатора, усташа, и комуниста. Али није било места предаји.
Масивна лепотица, Динара, не само што својим бескрајним пашњацима и шумама краси границу између БиХ и Хрватске, већ има и велики историјски значај.
Наиме, након атентата краља Александра I Карађорђевића у Марсељу, Ђујић је осетио да ће доћи до мешкољења између српског и хрватског народа у книнском пределу, те је искористио свој утицај у народу и самоиницијативно почео да организује четничке одреде у околини Книна. Војвода Ђујић, тада још као свештеник, служио је литургију једне недеље, на којој су донели мало заклано дете. Он је смирено завршио богослужење, након тога опојао дете, а потом скинуо своју мантију и епитрахиљ, опасао себи пиштољ и узео митраљез у руке. Погубни потези Комунистичке партије ради освајања власти довешће до конференције српских бораца у Црним Потоцима, у новембру 1941. године. На конференцији је одлучено о формирању Динарске четничке дивизије, у чији ће састав ући: пук ,,Гаврило Принцип" (Бос. Грахово и околина), пук ,,Краљ Александар" (Петровац – Дрвар), пук ,,Краљ Петар" (Срб – Тисковац), пук ,,Петар Мркоњић (Стрмица, Плавно и Книнска села), пук ,,Вожд Карађорђе" (Грачац и околина), пук ,,Онисим Поповић" (Косово – Дрниш –Врлика). Динарска четничка дивизија оформљена је 1942. године од локалног српског становништва, на челу са једногласно изабраним војводом Момчилом Ђујићем. Дивизија је службено носила назив Добровољачка антикомунистичка милиција. Циљ Динарске четничке дивизије био је ,,успостављање српске националне државе" у којој ће ,,живети искључиво православно становништво". Војвода је ишао од јединице до јединице, од села до села и својим ватреним говорима будио народ. Око себе је окупио око 3400 добровољаца.
Момчило Ђујић предводио је српске борце под командом Ђенерала Драже све до краја рата. Међутим, комунисти су осетили да им Војвода неће допустити да остваре своје похлепне намере, те му у фебруару 1942. године када се враћао из Дрвара у Стрмицу, праве заседу са намером да га убију. Проницљиви Војвода избегао је заседу и поново показао мудрост српских бораца.
На хиљаде бораца Динарске четничке дивизије оставило је своје животе на бранику Отаџбине, али српски народ сачуван је од истребљења и усташке и комунистичке пошасти.
Међутим, када су Хитлерове трупе ушле у Југославију уследили су црни дани за српски народ, нарочито онај на Тромеђи Далмације, Лике и Босне. Поп Ђујић се склонио у Кистиње, анектирану зону под италијанском влашћу, где је заједно са другим честитим Србима основао одбор за прихватање и збрињњавање избеглог народа. Када је дошло до устанка на Тромеђи, млади свештеник вођен правдом и вером у Бога губи стрпљење за злочине над недужним српским становништвом и прихвата се оружја. Захваљујући храбрим српским борцима, убрзо се српска застава вијорила на Тромеђи, али борби није било краја јер је вребала нова опасност – комунизам. Српски народ је сада био потиснут са три стране – од окупатора, усташа, и комуниста. Али није било места предаји.
Масивна лепотица, Динара, не само што својим бескрајним пашњацима и шумама краси границу између БиХ и Хрватске, већ има и велики историјски значај.
Наиме, након атентата краља Александра I Карађорђевића у Марсељу, Ђујић је осетио да ће доћи до мешкољења између српског и хрватског народа у книнском пределу, те је искористио свој утицај у народу и самоиницијативно почео да организује четничке одреде у околини Книна. Војвода Ђујић, тада још као свештеник, служио је литургију једне недеље, на којој су донели мало заклано дете. Он је смирено завршио богослужење, након тога опојао дете, а потом скинуо своју мантију и епитрахиљ, опасао себи пиштољ и узео митраљез у руке. Погубни потези Комунистичке партије ради освајања власти довешће до конференције српских бораца у Црним Потоцима, у новембру 1941. године. На конференцији је одлучено о формирању Динарске четничке дивизије, у чији ће састав ући: пук ,,Гаврило Принцип" (Бос. Грахово и околина), пук ,,Краљ Александар" (Петровац – Дрвар), пук ,,Краљ Петар" (Срб – Тисковац), пук ,,Петар Мркоњић (Стрмица, Плавно и Книнска села), пук ,,Вожд Карађорђе" (Грачац и околина), пук ,,Онисим Поповић" (Косово – Дрниш –Врлика). Динарска четничка дивизија оформљена је 1942. године од локалног српског становништва, на челу са једногласно изабраним војводом Момчилом Ђујићем. Дивизија је службено носила назив Добровољачка антикомунистичка милиција. Циљ Динарске четничке дивизије био је ,,успостављање српске националне државе" у којој ће ,,живети искључиво православно становништво". Војвода је ишао од јединице до јединице, од села до села и својим ватреним говорима будио народ. Око себе је окупио око 3400 добровољаца.
Момчило Ђујић предводио је српске борце под командом Ђенерала Драже све до краја рата. Међутим, комунисти су осетили да им Војвода неће допустити да остваре своје похлепне намере, те му у фебруару 1942. године када се враћао из Дрвара у Стрмицу, праве заседу са намером да га убију. Проницљиви Војвода избегао је заседу и поново показао мудрост српских бораца.
На хиљаде бораца Динарске четничке дивизије оставило је своје животе на бранику Отаџбине, али српски народ сачуван је од истребљења и усташке и комунистичке пошасти.
